Često čujem pitanje: „Imaš
sestru u Americi, pa šta ti radiš ovde?“
Kad mi je dosadno i kad me ne
smara odgovorim: „Ništa, a to tamo ne može!“
A kad me ne smara da govorim onda
kažem: „Zato što volim ovu zemlju i zato što verujem da može da bude bolje!“
Daleko od toga da moja sestra
nije volela Srbiju, kada je preletela „baru“. I naravno da je verovala da ovde
može da bude bolje, samo nije mogla da čeka. Konkurisala je i dobila
stipendiju...otišla je tamo da igra basket i studira. Još se sećam tog avgusta
i aerodroma u Budimpešti (tad se nije letelo iz Srbije). Bio je vruć letnji
dan. Plakale smo kao lude, to je bilo prvi put da se rastajemo tako, na dugo i
daleko.
Dalje je istorija. Tamo se
snašla. Bila je sjajna košarkašica, odličan student. Kad je završila studije,
ostala je da još malo radi, onda je srela Aleksandra, zaljubila se i udala. U
aprilu ove godine postala je državljanin Sjedinjenih Američkih Država. Ne kaje
se.
Zašto ja nisam tad otišla.
Iskreno, nisam imala ni jedan talenat za koji Ameri daju stipendiju, bar ne full
– jer moji osim avionske karte, ni za šta drugo nisu imali novac. Doduše i taj
za kartu bio je pozajmljen.
Zašto sad ne odem? Zato što znam da se stvari menjaju na bolje. Možda zato što imam Kristinu i njene oči, koje Srbiju pamte dobro iz 1999. Kad živiš ovde svaki dan, ne vidiš koliko je urađeno. Kad je prvi put dolazila kući, bilo je to preko Budimpešte sledećeg leta. A onda dve godine kasnije sletela je u Beograd, te 2002. Njenoj sreći nije bilo kraja.
Svaki put kad dodje, ja zapravo
otkrijem koliko je Srbija lepše mesto za život, jer se ona oduševi kao dete.
Daleko od toga, da verujem da
je ovde sve savršeno. Daleko od toga da ne mislim da može još bolje. Ali posle
praznih rafova i fondova, banaka bez para, izolacije, hiperinflacije, dizela na
ulicama i u glavama, bombi i ratova, nije preko noći, a ni za deset godina,
moglo da bude bolje.
Nije sada sjajno. Ali hodam
slobodno ulicom, bez straha da me neko privede, jer mislim drugačije. I mogu da
kažem šta mislim, gde god da se nalazim. I puni su rafovi (ko kaže da nema novca,
nek mi obrazloži haos u petak veče u Ušću zbog Grazia Shooping Night – tražio se
parking više).
Moji su roditelji - penzioneri,
kupili na kredit auto, frižider, mašinu za veš, nov krevet i ormar. Ja sam na
kredit uzela stan. Ne sećam se da su pre 10 godina banke davale bilo kakve
kredite. Ako ima neko ko u ovih deset godina nije nešto obnovio nek se javi?
I ne pada mi napamet ni sad da
odem. Ali ne zato što to kaže Aleksandar Vučić i Tomislav Grobar Nikolić, već
zato što verujem u ovu zemlju.
PS. Dodajte i vi imena svojih prijatelja koji su otišli.
Kristina – USA
Ivana -
USA
Suzi – UK
Izvini, malo se komentar oduzio, nadam se da ne sadrzi nesto sto moze licno da te povredi, vise sam se obracao sebi nego tebi, mada verovatno mozes i ti ispod da nadjes neki kikiriki za mozak :)
ОдговориИзбришиU poslednje vreme, dve godine nakon sto sam se preselio u Cirih, razmisljao sam dosta o ovoj temi i nisam siguran da sam je potpuno razradio. Nesto sto sam ipak cini mi se uvideo jeste ta lazna dilema otici ili ostati dignuta na nivo moralnih kategorija, bekstva, izdaje, odustajanja od nekih ideala, izneverivanja sebe, vere, nevere ... Ja to sve razumem, ali u neku ruku to predstavlja odraz onog naseg palanackog mentaliteta koji nas vezuje za zajednicu na nacin koji po meni ne mora da uvek bude prirodan i normalan.
Ja nisam otisao, ali nisam ni ostao, ako mogu da se "kreativno" izrazim. Mogao sam da ostanem, radio sam pristojan posao, zaradjivao pristojno i za beogradske uslove, ali sam hteo da vidim nesto drugo. Dobio sam priliku da predjem u Cirih i iskoristio je. Ne moram da kazem koliko sam dobio ovim. Najmanje mislim tu na finansije.
Otisao sam, ali se nisam oprostio od Srbije. Tek odavde uvideo sam koliko je moguce i kako da se unapredi Srbija, koliko toga ima da se uradi da bi svima bilo bolje. Tesko je i pomisljati da si otisao skroz kada ti je cela porodica dole. Tek odavde sam uvideo koliko i ja mogu da pomognem, u neku ruku beznacajno, ali opet vise nego nista. Otici ne znaci i ne ucestvovati u promenama u svojoj zemlji, vreme interneta je ucinilo da je to danas meni licno mnogo jednostavnije a pomognem odavde nego otuda :)
Cini mi se da se ova tema dozivljava kao "biti ili ne biti" pojedinca zbog toga sto je Srbija tako izolovana i zato sto je i sami mi dozivljavamo kao potpuno odrodjenu od sveta, kao da postoji velika membrana izmedju koja propusta samo u jednom smeru, kao crvena pilula iz Matrixa, kao nesto sto brise sve pre toga. U realnosti je ovo pogresno na mnogo nivoa. Iz Srbije je mnogo lakse otici nego sto se misli, samo treba da se prebrodi ta mentalna iluzija o toj membrani i da covek pokusa, pre svega. Sa druge strane u Srbiju je jos lakse vratiti se, sto se retko dogadja, sto i nije najgore sto moze da se desi i sto ce se u buducnosti sve vise desavati kako se stvari normalizuju.
Na kraju, ja licne imam stavove kao i ti o promenama, o verovanju u zemlju u ljude u suprotstavljanje gore pomenutim politickim diletantima i profesionalnim manipulatorima. Ono sto sam shvatio da je to opstenje sa opstim stavovima jedno zavaravanje najgorih razmera. Podjednako je lose da odes ili ostanes zato sto to kaze ovaj ili onaj, ili da odes ili ostanes jer verujes ili ne verujes u zemlju. Cinjenice kazu da i ako u Srbiji budu cvetale lale trebace 10 - 15 godina da dodje na nivo iz 1990 ako se sve desava linearno i Italija ne razbuca evro-zonu svojim idiotizmom. Nadala se ili verovala ili ne tvoj zivot ce proci. U secanjima ce da ostanu sve propustene sanse koje je ova zemlja imala, a tebe niko nije ni pozvao da ucestvujes u iskoriscavanju tih sansi, eventualno su nas zvali da ih stvorimo zrtvujuci nas i onda nam ih oduzeli.
Poenta ovog mentalnog praznjenja:
Fluktuacija ljudi je normalna stvar u svetu i to sto neki idioti od svoje/tvoje zemlje prave rusvaj ne obavezuje tebe moralno da ostajes ili odlazis.
Dragi Ivane,
ОдговориИзбришиdaleko od toga da sam se uvredila. Naravno da ima mnogo stvari oko kojih se slazem sa tobom. Poenta mog posta je da danas ti i ja imamo izbor. Birao si izmedju relativno ok plate i zivota u Bgd i sanse koja ti je pruzena u Cirihu. Ja sam izabrala da za sad ostanem, iako sam imala dosta prilika vrlo ozbiljnih da odem. Moja sestra i mnogi pre nje, tih godina nisu imali izbora. Ona je oterana bombardovanjem, ukazala joj se sansa i zbrisala je. I ja bih tad pobegla, al nisam mogla. Ja postujem svaciji izbor danas. I tvoj i moj. I daleko od toga da danas ljudi ne odlaze. Ali mislim da je skroz licemerno da nam Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić govore da će oni, koji su bili nosioci politike 90tih da zaustave odlazak iz propale Srbije.
Kao sto rekoh oko mnogih stvari se slazem sa tobom. Mnogo sam putovala, i isto sam videla mnogo stvari zbog kojih bi Srbija mogla biti sjajna zemlja za život. I poštujem odluku svakog mog prijatelja koji je izabrao danas da ode, kao što i oni poštuju moju da ostanem.
Imam ujaka u Americi,imam veci deo majcine familije u Svedskoj,kuma koga sam vencao u Geteborgu,drugog kuma u Nemackoj...
ОдговориИзбришиPrijatelji koji su do sada otisli...Vuk,Dalibor,Ivan,Miodrag,Zoran,Marko i mislim jos bar desetak...
Oni nisu imali alternativu...zeleli su normalan zivot,posao,stan na kredit,auto...ja sam bio srecan da su mi moji omogucili da se skolujem i da u isto vreme radim u porodicnoj firmi i zaradim za dzeparac...danas imam sina i drugacije gledam na svet...ako svi odemo,ko ce se boriti za one iza nas?