VRAĆANJE DUGA

Baba Ivana iz sela Zabrdica, kod Valjeva umrla je 1967. godine. Noć pre nego što će poći na svoj poslednji put pozvala je protu Vladana Kovačevića iz Brankovine, da se ispovedi i olakša dušu.

“Bilo je to 20. novembra 1944. godine. Neki naoružani ljudi pokucali su mi na vrata u gluvo doba noći i odveli me u šumu kod sela Grabovica, u klanac. Naredili su da sa još dve žene zatrpam jamu, punu mrtvih ljudi. Jedan od njih je još bio živ dok sam bacala zemlju. Rekao mi je: samo ti nastavi ali javi nekako mojim sinovima da ovde počivam.” 

Prota Vladan nije ni slutio da će sledeće 24 godine morati da, među drugim tajnama,  čuva i tajnu o tome gde je ubijen i sahranjen Milovan Grbić.

Jedna druga Ivana, Milovanova praunuka, znala je iz porodičnih priča da je istina drugačija od one koju su je terali da uči u školi. A istina je da se posle II svetskog rata vodila jedna od najpogubnijih bitaka u Srbiji. Bitka u kojoj je stradalo više hiljada Srba – izdajnika, narodnih neprijatelja, domaćina, viđenih ljudi od ruke “Srba oslobodilaca.” Ubijali su ‘oslobodioci’ sve, čak i one čiji je jedini greh bio što su nekada, ne hrabro, već neobazrivo, izgovorili svoje misli pred doušničkim ušima.

Milovan Grbić rođen je 1880. godine u Popučkama, selu kod Valjeva. Marljivo je radio na imanju nasledjenom od oca Ivka. Moj otac ga se seća kao divnog, odmerenog i strpljivog čoveka, koji je poštovao život. Bio je član Demokratske stranke u ono doba. Kao demokrata i viđen domaćin, postao je i predsednik opštine. Tada je to bila čast jer su vas birali najbolji među viđenijima. Narod ga je slušao i voleo. “Oslobodioci” su mu pripisali da je sarađivao sa okupatorima, jer je odbio nalog lokalnog aktiviste i kasnije komandanta neke partizanske jedinice, izvesnog Borote, da organizuje meštane za vršenje diverzija po selu. Pradeda je to uradio jer je smatrao da ljudski život nema cenu, i da meštane mora zaštiti od nemačke odmazde. 

Njegovi savremenici svedoče da im je svojim novcem od okupatora kupovao, ni manje ni više, već život. Svetomir Terzić, vlasnik mlina, bio je jedan od 15tak mladića Valjevske gimnazije, koji su bili uhapšeni i određeni za streljanje kao odmazda za ubijene Nemce. Milovan je došao u gradsku kafanu i platio da ih puste. Posle rata ‘Srbi oslobodioci’ su ovo okarakterisali kao ‘saradnju sa okupatorom’. 

Po njega su došli oko 13. novembra 1944, par dana pre nego što će biti ubijen. Tetka se seća da su “oslobodioci” opkolili kuću kao da hapse najljućeg neprijatelja. Mom ocu je ostalo urezano u sećanje to da je prededa znao sa kim ima posla i da se neće vratiti. Seo je na tronožac, zavezao opanke, skinuo sat sa ruke i dao ga mom ocu, uzeo štap i pošao. Postoji mogućnost da je presuda za njegovo ubistvo doneta tek pošto je ubijen. Tih dana, oko 20. novembra,  konfiskovana mu je skoro sva pokretna i nepokretna imovina. ‘Oslobodioci’ su njegovu udovicu Nataliju ostavili sa još 11 duša u gotovo praznoj kući. 

Kada je prota Vladan Kovačević 1991. godine otkopao jamu u kojoj je ubijen, i sahranio ga zajedno sa ostalim mučenicima u porti crkve u selu Babina Luka konačno smo saznali gde je počivao sve te godine,

Moj pradeda Milovan Grbić, rehabilitovan je tačno 64 godine po streljanju, 17. novembra 2008. godine rešenjem Okružnog suda u Valjevu.

Sigurna sam da bi danas bio ponosan na nasledje koje je ostavio. Znao je da je imao divne sinove, moje dede Budimira, Radisava i Radovana. Nije znao u kako su divne ljude stasali moj otac Ivko i tetke Stojanka, Stanica, Stanojla, Slavka, Stana i Živana…. Nikada nije saznao da je imao i unuke Milovana i Gordanu. Deo njega danas sa ponosom nose njegovi praunuci Milomir, Budimir, Zoran, Cica, Snežana, Jasmina, Predrag, Brana, Ana, Marica, Ivana, Kristina, Andrijana i Filip.

U birokratsku skupštinsku proceduru ovih dana ulazi Zakon o restituciji ili povraćaju imovine oduzete posle II svetskog rata.

To je poslednja stavka koju su naslednici Milovana Grbića čekali skoro 70 godina da bi pravda konačno bila zadovoljena.

Zahtev za povraćaj imovine podnećemo ne zato što danas možemo nešto da uradimo sa tom zemljom, ili zato što ćemo od toga imati materijalnu korist. 

Zahtev ćemo podneti jer je to naš dug Milovanu Grbiću.